Sretan Božić, dragi trkači i oni koji ćete to tek postati! A postat ćete, znam ja!
Ovaj zapis pišem iz razloga što su ovi dani u godini poznati po tome da ljudi intenzitet svojih aktivnosti svode na minimum. Ne zato jer su pretrgani od posla, već zato što treba jesti, obići rodbinu, odmoriti se, jesti, pogledati “Sam u kući 4”, prošetati se, jesti… Toliko puno stvari za obaviti, a tako malo dana.
Blagdani nam ovaj vikend padoše u nezgodna vremena i već danas je većina nas osuđena vratiti se svojim poslovima. Što znači da napokon imam malo vremena sjesti i napisati ovih par redaka. Pokušao sam pisati u subotu, ali cijelu tipkovnicu sam zamazao s francuskom, pa sam odustao.
U subotu na Badnjak, skupila se ekipa od nas tridesetak. Hrabro krenusmo na odrađivanje 12,5 kilometara koji su bili na programu. S obzirom da blagdani i ritualna žderačina još nisu počeli, taj trening je prošao neočekivano dobro. Toliko dobro da smo na 11. kilometru svi bili raspričani i opijeni uspjehom što smo još jednom pomaknuli letvicu prema vrhu na kojem piše “21,095 km”.
Došli smo do klupica i zaključili da sve ide po planu i da će sljedećih 6 tjedana koliko nas čeka do Verone biti lakše nego što smo mislili. Pozdravili smo se, zaželjeli unaprijed sve dobro za Božić i krenuli kućama.
I onda je krenulo.
Hodajući maneken za Gastal
Već sam u par navrata spomenuo da nisam neki gurman niti vino/pivopija i nisam sklon obžderavanju preko granice. Ali kad ti je 48 sati pred facom neki kolač, komad mesa, zdjela francuske, pršut, pa opet kolač i na kraju cheesecake, ne možeš ne zagrabiti od svega po malo.
Dođe tako Božić, prođe tako Božić i na Štefanje, priča ispočetka, ali kod prijatelja. Jer se tada posjećuje ekipa, iskorištava neradni dan kako treba i jede ono što je još ostalo od Božića. Svi smo bili hodajući manekeni za Gastal.
Pročitao sam jedan dan na fejsu da su ovo dani u godini kad je društveno prihvatljivo jesti preko svake granice, bez grižnje savjesti. Činjenica je da većina ljudi tako rezonira.
Za razliku od većine, ja sam trkač koji se sprema za polumaraton i od mene se očekuje da ne razmišljam kao ostali, već da kažem “ne” kada mi netko ponudi 18. kolač taj dan.
5 kilometara božićne trpeze
Iako sam definitivno jeo više nego što je to uobičajeno, nisam pretjerivao. Ali moram priznati da mi je jučerašnji trening od (pišljivih) 5 kilometara bio jedan od težih. Onako, ikad!
Most nikako da se ukaže na horizontu, noge teške kao olovo i minute. Minute su trajale beskrajno dugo. U kratkom razgovoru s ekipom, zaključio sam da nisam jedini i da su svi ovaj trening jedva preživjeli.
E, sad… Ima li to veze s vremenom, rasporedom zvijezda ili možda ipak božićnom trpezom. Nemam pojma. Stao sam jučer na vagu i ona je pokazala kilu više od uobičajene težine. To mogu pripisati i statističkoj pogrešci. Ali bojim se da ipak statistika nema veze s tim.
Sve u svemu, zaključio sam da je ovaj period jako štetan za trkače i predstavlja veći izazov od odlaska na trening dok vani puše sjeverac i pada kiša. Stvarno treba biti karakter i ove sve oblizeke koje nam se stavljaju pred nos konzumirati umjereno i povremeno.
I držat ću se toga.
Ali tek iza Nove godine.
Čitamo se u četvrtak!
Igor