A ono…da ne umrem a da nisam ni polumaraton otrčala 🙂
Možda zvuči glupo al je u mom slučaju to bilo baš tako. Godinama moji prijatelji odlaze u Ljubljanu na maraton. Srećom ima i utrka od 10 km pa sam i ja trčala sa njima. I naravno, uvijek govorila kada ću trčati svoj prvi polumaraton bit će to u Ljubljani. Ljubljanu obožavam a atmosfera tamo je posebna. Ali lijenčina kakva jesam, nije mi se dalo trenirati, a na polumaraton se ne ide tek tako. A onda sam u prosincu 2009. iznenada završila na hitnoj operaciji i između ostalog mi je kroz glavu proletilo ajme, mogla sam umrijeti a da ni polumaraton nisam otrčala. Prva stvar koju sam napravila nakon izlaska iz bolnice je bila prijaviti polumaraton, i prijavila sam Trst u 5-tom mjesecu (više nije bilo vremena čekati Ljubljanu 😉 ) Spremala sam se u skladu sa svojim dotadašnjim trčanjem, ništa posebno, bez nekog programa, samo trčanje da se skupi nešto kilometra. Nikad ne trčim sa slušalicama i muzikom ali sam si na polumaraton uzela mp3 sa nešto pjesma i 2-3 Andromede (radio emisije sa Koradom Korlevićem) kad mi dođe dosadno i kriza da imam… jer kako ću ja trčati preko 2 sata kada to nikad nisam probala? Ali mp3 player nisam vadila iz džepa 😉 Ja volim promatrati ljude oko sebe, pa pratiš malo jedne, pa te netko pretekne, pa si nađeš nekoga s kim imaš isti tempo i tako, proletilo je 2 sata i 18 minuta i nije bilo toliko strašno.
Još uvijek je to moj prvi i jedini polumaraton. I dalje više volim kraće utrke, a eventualne dužine u šumi na trekinzima… ali sam sada mirna jer mogu reći: Ja sam otrčala polumaraton!
Sanela